Interview - Srđan Kragojević

Pred nama je još jedna „from zero to hero“ priča, o izvrsnom pojedincu i jedriličarskom klubu sa Ade. On se za kratko vreme suočio sa izazovima koje sportsko jedrenje donosi, a njegovi planovi su takvi da će se nekome naježiti koža, a nekome zalediti kosti.

U pitanju je sportski tip čoveka čiji se koreni nalaze u jednom od najgrubljih sportova na svetu - ragbiju. Upravo iz tog iskustva poneo je snagu, ali i ljubav prema klupskoj kulturi i zajedništvu, koje je kasnije prepoznao i u jedriličarskom sportu. Disciplinovan, staložen i odlučan, za kormilom je ne samo jedrilice, već i kompanije. Kao vazduhoplovni inženjer i direktor Prince Aviation-a, firme koja godinama postavlja standarde u poslovnoj i privatnoj avijaciji, gradi uslugu zasnovanu na vrhunskoj pouzdanosti.

Bilo da je reč o avionu ili jedrilici, uz njega se osećate sigurno. Njegova uloga u srpskoj avijaciji dobija poseban karakter kroz strast prema jedrenju, koja ga vodi od sportskog jedrenja u Beogradu do Ocean Race jedrilica na dalekim morima. Preuzimanjem uloge CEO-a, deo vizije i marketinga kompanije usmerio je i ka vodi, prirodno povezujući dve dimenzije razdvojene tek tankom linijom horizonta, koje avijatičari često jednako vole.

Odlučan u ostvarenju sopstvenih izazova i inspirisan da ih prenese u poslovni svet, u vazduhu inženjer, na vodi kormilar, Srđan Kragojević je ime koje ćemo sve češće viđati na domaćim i svetskim regatnim poljima.

Srđane, znamo da nisi jedini sportista u kući. Kod vas se sport praktikuje i rekreativno i takmičarski, dok se neki drugi strastveno prate. Kako je izgledao tvoj sportski put kroz život i koliko je on uticao na porodicu da izabere sportski način života? U kojoj meri vam se strasti prepliću, kako se međusobno podržavate i da li postoje mali kućni rivaliteti?

Sport je uvek bio najvažnija sporedna stvar u mojoj porodici, otkad znam za sebe. Mama, a posebno tata je bio odličan rukometaš i skijaš. U kući se pratilo sve, ali oko škole i sporta nije bilo rasprave.

Moj otac, vojni pilot, nastradao je u avionskoj nesreći kada sam imao pet godina. Od tog trenutka, prvo nesvesno, a zatim svesno i strastveno, odlučio sam da ću postati vazduhoplovac. Uz mnogo pokušaja da postanem pilot, kroz vazduhoplovno jedriličarstvo i motorno sportsko letenje u Akademskom aero klubu, devedesete su uzele svoj danak i onemogućile me u toj nameri. Ipak, školovao sam se za aviomehaničara, a potom nastavio studije na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde sam diplomirao na Katedri za vazduhoplovstvo, konačno zasluživši svoja “krila”.

Što se sporta tiče, do šesnaeste godine sam lutao, a onda sam se 1994. godine, sa drugom iz srednje škole, koji mi je i danas jedan od najboljih prijatelja, zaputio na Adu Ciganliju da se oprobamo u tada prilično avangardnom sportu za naše podneblje: ragbiju. Tadašnji Kraljevski beogradski ragbi klub postao je moj drugi dom. Igra u kojoj trideset igrača juri jajastu loptu postala je pasija koja i danas traje istim intenzitetom. Koliko je tu samo bilo trenutaka koji su mi promenili život iz korena: finale Svetskog kupa 1995. između Južne Afrike i Novog Zelanda, klupska turneja u Francuskoj 1998, oko dvadeset zvaničnih nastupa za reprezentaciju, profesionalni ugovori u Velikoj Britaniji 2001. i 2002. godine, i na kraju teška povreda kolena koja me je sprečila u daljem aktivnom igranju.

Ipak, sve bih to ponovio.

Iako se ragbi često vezuje za grubost, on je mnogo više od toga, sport koji od adolescenata pravi muškarce, nepogrešivo otkriva karakter, gradi iskreno poštovanje prema saigračima i protivnicima, razvija ljubav prema napornom radu i prevazilaženju prepreka. U suštini, ragbi je sport koji te kroz igru uči samom životu. Kasnije, razvijajući ljubav prema drugim sportovima, shvatio sam da je svaki od njih, na svoj način, upravo to, univerzalna škola života.

Kako sam odustajao od ragbija, tako se, kako to obično biva, desio život. Starija ćerka se rodila 2004., počeo sam da radim u Princu 2006., a 2008. se rodila mlađa. Supruga je uvek forsirala obrazovanje, a ja sport. Starija je stala na skije sa tri godine, počela da jaše konje sa osam, da igra rukomet sa dvanaest, i takmičila se aktivno u sva tri sporta. Danas je uspešna takmičarka u preponskom jahanju. Mlađa je stala na skije sa četiri godine, a bavila se i takmičila u sportskoj gimnastici, pokazavši još odmalena veliku disciplinu i posvećenost. Kuća je prepuna sportskih rekvizita, posebno dominiraju kacige svih veličina i namena. Najborbenija je starija ćerka, takmiči se sa svima, svaki dan. Nije lako sa toliko takmičarski nastrojenih članova porodice, ali je zabavno, strastveno, ispunjeno ljubavlju i podrškom.

Ragbi, skijanje i sada jedrenje. Sportovi koji na prvi pogled nemaju mnogo dodirnih tačaka. Ipak, nisi slučajno prošao baš tim putem. Šta je to što ih povezuje, na koji način se nadovezuju i šta ih čini jedinstvenim po tvom mišljenju?

Prva sećanja svakog od nas na najranije detinjstvo vezana su za igru. U toj igri vrlo često koristimo neki rekvizit – igračku. Kako rastemo, igre postaju složenije, a pravila igre postaju neophodnost. Isto važi i za igračke. Kroz igru zapravo simuliramo život i pripremamo se za njega. Mogao bih reći da je to, na kraju krajeva, i definicija sporta, regulisana igra koja može biti individualna ili timska, sa ili bez rekvizita. Kada smo mladi i snažni, igra je fizički intenzivna, a rekvizit obično vrlo jednostavan, najčešće lopta. Kako starimo i postajemo smireniji, igre postaju manje fizičke, a sve više intelektualne. Rekviziti postaju složeniji, sofisticiraniji i tehnički napredniji.

Moj prvi sport, ragbi, bio je obeležen mladalačkim zanosom i čistom snagom. Kao po prirodi inženjer, uvek sam voleo da u svemu postoji i tehnološki element, pa je skijanje došlo kao logičan nastavak, spoj fizički zahtevne aktivnosti i vrhunske tehnologije. A zatim, jedrenje. Sport za koji sam siguran da ću “igrati” dok me noge nose. Jedrenje je nešto posebno, gotovo kao filozofija igre, disciplina o najopštijim pitanjima postojanja, saznanja, istine, dobra, lepote i smisla života. Uzmimo jedno plovilo, vrhunac ljudske tehnološke domišljatosti, precizno podešeno i promišljeno do najsitnijih detalja, i stavimo ga u najnepredvidljivije i najnegostoljubivije okruženje: more, izloženo svim prirodnim elementima nad kojima nemamo nikakvu kontrolu. Baš kao i u životu, trudimo se da se prilagođavamo okolnostima koje su pred nas postavljene, često neočekivano, i da, uprkos svemu, stignemo do željenog cilja. U jedrenju pronalazim savršeni balans između kontrole i neizvesnosti, između prirode i tehnologije, između čoveka i njegove težnje za ostvarenjem, a za mene je baš u tom balansu smisao svega.

Kod jedriličara izazov i užitak samog putovanja često prevazilaze sjaj same destinacije. Mnogi avijatičari, poput Antoana de Sent-Egziperija i Čarlsa Lindberga, a u novije vreme i ličnosti poput Lerija Elisona, pronašli su paralelan svet upravo na vodi. Da li misliš da je to razlog zbog kog su ova dva sveta toliko bliska, ili je njihova povezanost više tehničke prirode?

To veliko i nepregledno plavetnilo su, po mom osećaju, dva brata, Nautika, prvorođeni, smiren i iskonski, i Aeronautika, mlađi, moderan, šarmantan i brz. Već samo putovanje, trenutak uzbuđenja pre polaska, istrajnost i posvećenost tokom puta, i osećaj potpunog zadovoljstva kada se stigne na cilj, taj osećaj je univerzalan i pokretač svakog pustolova. Na sve to dolaze i zajednički principi: fizika, navigacija, meteorologija, pa čak i regulativa. Svetovi su im različiti samo po medijumu, ali identični po suštini. Kada je avion spreman za let, u stručnoj terminologiji kaže se da je plovidben. Dakle, ploviti nebom ili morem, to je samo stvar perspektive.

Kako tvoje iskustvo aero-inženjera utiče na način percipiranja jedrenja?

Kao aero-inženjer naučen sam da razmišljam u sistemima – silama, vektorima, uzgonu, otporu, momentima, centru težišta, napadnim uglovima... I sve to sada, na jednom drugom, nautičkom jeziku. Svako ko je ušao u svet jedrenja znaće o čemu govorim. Ti, za mene novi termini, bili su veći izazov od samih principa.

Kao inženjer, znao sam kako posmatrati vazdušno strujanje preko aeroprofila i kontrolisati igru plamenaca na prelasku iz laminarnog u turbulentni sloj. A onda, jedreći, naučio sam da sve to osećam , da prava kontrola ne znači potčiniti prirodu, već uskladiti se sa elementima. U jedrenju sam naučio da slušam to isto vazdušno strujanje. Sve između posmatranja i slušanja,  to je jedriličar.

Sport i posao se često prepliću, pogotovo kada govorimo o disciplini i timskom duhu. Da li je tvoj inženjerski pristup pomogao da budeš disciplinovan i uspešan u sportu, ili ti je sport doneo osobine koje koristiš u poslu? Na koji način kroz oba sveta prepoznaješ zajedništvo, postavljanje ciljeva i građenje važnih veza?

Apsolutno se slažem. U poslovnom okruženju, kao i u sportu, ljudska potreba za pripadnošću i ličnim ostvarenjem je pokretač svega. Nagrada je, zapravo, samo prirodna posledica, proizvod napornog rada i posvećenosti. Prvo je došao sport, kao suština. Kroz njega sam naučio da budem disciplinovan i da ne postoji zamena za upornost i rad. Kasnije su obrazovanje i inženjerski pristup doneli formu, principijelnost i strukturu, zaokružili su tu vezu između sporta i posla, između profesije i onoga što radim iz čistog zadovoljstva i ljubavi.

Danas sve više verujem da ni u poslu ni u sportu ne pobeđuje najbrži ni najjači, već onaj koji razume druge i ume da stvori i motiviše tim oko zajedničkog cilja.

Upravo u tom zajedništvu leži snaga, i u kompaniji i na palubi.

Prince Aviation, kompanija na čijem si čelu, od nedavno je prisutna u jedrenju, prateći sportske timove i značajna dešavanja. O kakvim partnerstvima je konkretno reč, kakva je vaša uloga, koju poruku želite da prenesete i kome je ona prvenstveno namenjena?

Prince Aviation je kompanija koja na tržištu poslovne avijacije postoji već 35 godina i zaista je lider – ne samo regionalni, već i evropski – u segmentu civilnog vazduhoplovstva.

Kompanija je razvila tri glavne celine poslovanja – saobraćaj, održavanje i trening – u okviru kojih, pored uspešnog poslovanja, neguje i kulturu društvene odgovornosti i očuvanja srpske vazduhoplovne tradicije.

Zbog toga smo izuzetno posvećeni stvaranju novih kadrova i njihovom pravilnom razvoju – ne samo kao stručnjaka, već i kao odgovornih članova društva. Inovacije koje uvodimo u poslovanje uključuju automatizaciju i digitalizaciju, dok su naše operacije i infrastruktura zasnovane na principima održivosti i energetske efikasnosti. Podržavamo mlade bez iskustva kroz programe prakse i dualnog obrazovanja, starije kolege kroz programe stručnog usavršavanja, kao i inkluziju žena u ovu tradicionalno mušku industriju.

Poštujući ta načela, želimo da vratimo deo duga zajednici kroz partnerstva kao što su saradnja sa Jedriličarskim klubom Ada, kao i kroz različite humanitarne i ekološke inicijative.

Jedrenje vidimo kao amaterski sport koji spaja našu poslovnu kulturu, posvećenost tehnologiji, ali i odgovornost prema životnoj sredini i ljubav prema prirodi – sport u kome svako, bez obzira na godine ili pol, može ravnopravno da učestvuje.

I upravo je to poruka koju želimo da pošaljemo.

Na koji način će partnerstvo Prince Aviation-a sa Jedriličarskim klubom Ada uticati na jedriličarsku zajednicu u Srbiji? Da li je reč o popularizaciji jedrenja ili ostvarenju takmičarskih rezultata?

Nadamo se da će uticaj biti pozitivan i dugoročan, jer verujemo da delimo iste vrednosti i imamo sličan, pobednički mentalitet. Mislim da su popularizacija sporta i vrhunski rezultati neodvojivi, jedno prirodno proizilazi iz drugog. Verujemo da ovaj divni amaterski sport treba približiti i učiniti dostupnim što široj populaciji, kako bismo vremenom stvarali vrhunske sportiste, olimpijke i olimpijce. Naš cilj nije samo da podržimo klub, već da podstaknemo širu zajednicu da prepozna lepotu, energiju i duh jedrenja. Mi želimo da budemo vetar u jedrima Jedriličarskog kluba Ada, i pokretačka snaga jedrenja u Srbiji.

Nedavno ste bili prisutni kao pokrovitelj Ocean Race dešavanja u Boki. Kakvi su vaši utisci i da li postoje planovi po pitanju prisutnosti na sličnim projekatima u budućnosti?

Najpre želim da se zahvalim našoj sestrinskoj kompaniji Comtrade, gospodinu Veselinu Jevrosimoviću i Bati Đuriću, takođe pasioniranom jedriličaru, koji su nas povezali sa organizatorima ovog izvanrednog jedriličarskog događaja i podržali našu želju da budemo pokrovitelji tako važnog globalnog sportskog takmičenja.

Što se tiče utisaka – oni su isključivo u superlativu.

Imao sam priliku da budem na jedrilici Holcim-PRB tima, sa skiperkom Rosalin Kuiper, da se družim i razmenim utiske sa Milivojem Đukićem, četvorostrukim olimpijcem i najtrofejnijim jedriličarem Crne Gore (trenutno petim na svetskoj ILCA 7 rang-listi, maj 2025), kao i da porazgovaram sa vlasnicima Ocean Race-a, Richardom Brisiusom i Johanom Salénom. Učestvovao sam i na okruglom stolu posvećenom očuvanju okeana i morskog biodiverziteta, ali vrhunac doživljaja desio se dan pre same trke – kada sam, zajedno sa određenim brojem partnera i sponzora, bio deo tima Mapei Alagrande na ruti od Herceg Novog do Porta Montenegra, i u jednom delu imao čast da kormilarim takmičarskom jedrilicom.

Teško je pretočiti sve te emocije u reči – ali ono što mogu da kažem jeste da je osećaj bio apsolutno nestvaran.

Jedriš na malim sportskim jedrilicama, na kojima si načinio svoje prve nautičke milje. Ipak, imao si priliku da zajedriš i na većim jedrilicama, a sudeći po tvojim planovima, pred tobom je mnogo nautičkih milja u narednom periodu. Koje su karakteristike jedrenja na malim, a koje na velikim jedrilicama, i šta planiraš u narednom periodu?

Dingi jedrilice su moja prva i prava ljubav. Na njima se „oštre“ jedriličarske veštine u pravom smislu te reči – vetar se vidi, čuje i oseća. Na njima je sve intenzivnije: timski duh, trka i regata. Ada i Sava su moj domaći teren. Da se ponovo vratim na mesto gde je sve počelo. Rođen sam u Zadru, gradu u kojem se u Jugoslaviji vrlo intenzivno plovilo, ali još intenzivnije letelo, jer je tamo bila Vojna vazduhoplovna akademija. Kada sam se odselio iz tog grada, nikada me nije napustila želja da se vratim moru. Kako bih što bolje iskoristio vreme i pomerio granice još dalje, pre više od godinu dana odlučio sam da se pridružim Clipper Round the World Race-u, organizaciji koja od amatera stvara offshore jedriličare. Završavam obuku na Clipper 68 i Clipper 70, a postao sam član Team Scotland, koji već učestvuje u trci 2025/26 pod sigurnom rukom kapetanice Heather Thomas (prve Britanke koja je kao skiperka jedrilice Maiden osvojila trku oko sveta – Ocean Globe Race) i prve oficirke Mille Appley. Radujem se što ću im se pridružiti na finalnom legu 8, od Washingtona DC do Portsmoutha.

Velike jedrilice su kao fabrike na vodi – dobra organizacija je pola posla, a socijalna inteligencija, pridržavanje procedura i bezbednosnih protokola su neophodni. Sile na ovim brodovima su ogromne, a greške se teško opraštaju. Prelazak preko Atlantika biće, u mom slučaju, na gostujućem terenu.

Clipper Round the World pre svega zvuči kao značajan izlazak iz zone komfora. Da li te to privlači ili brine kada je ova regata u pitanju? S obzirom na to da je offshore jedrenje vrlo multidisciplinarno, tvoje inženjersko znanje može biti od velike koristi. U kolikoj meri posada računa na tvoje inženjerske veštine tokom ovakve etape?

Zaista jeste izlazak iz zone komfora, možda više emotivno i intelektualno nego fizički. Najveća briga mi je odgovornost prema porodici, prijateljima i kolegama, jer svestan sam da ovo nije obična avantura.

Ali, svaki izlazak iz zone komfora nas gura napred, širi vidike i čini nas boljim i zrelijim pojedincima. To iskustvo se kasnije prenosi na druge, pokreće ih i inspiriše — i upravo je to ono što je, u mom slučaju, gorivo i pokretač. Moje inženjersko znanje svakako može biti korisno, ali to u praksi obično znači angažovanje ispod palube, u motorskom prostoru ili na instalacijama. Iako je to vrlo upotrebljivo, moram priznati da nije ni približno romantično kao stajanje na pramcu, za navigacijskom stanicom ili za kormilom. Ali, u svakom slučaju, posada uvek može da računa na mene — bilo da je reč o ventilu ili vinču. 😊

Kako izgleda tvoj bucket list? Da li je tu još neki klasični dvotočkaš ili jedrilica, putovanje ili destinacija? Postoji li još neka aktivnost, sport ili veština kojoj bi se posvetio?

Proteklog vikenda sam učestvovao kao član posade, zajedno sa svojim kumom Vukom Stanojevim, na jedrilici Jedriličarskog kluba Ljubljana, na preporuku Miloša i Jedriličarskog kluba Ada, na čuvenoj Tršćanskoj regati Barcolana. To je uravo jedna od želja sa liste, s obzirom da je u pitanju najveća regata na svetu.

Voleo bih da jednog dana pređem jedriličarski rolerkoster, Južni okean, “Roaring Forties”, od Južne Afrike do Australije, da imam vremena za jedan circumnavigation oko sveta i da budem vlasnik Halberg-Rassy-a. A kako se svaka avantura započinje malim koracima, za ovu zimu spremam restauraciju Vespe iz ’83, u bojama klasičnih Riva glisera.